Winston Churchill, impressed by the action carried out by the German airborne forces in Crete in 1941, led to the formation of the first British airborne units. The first such unit was The Parachute Regiment, and the first operation was carried out by British paratroopers in 1942. A year earlier, the 1st Parachute Division was formed, and two years later (in 1943), the 6th Parachute Division. It is worth adding that next to these two divisions there was also the 2nd Independent Parachute Brigade formed in 1942. Both British parachute divisions had four to five parachute and glider infantry brigades and support units, such as anti-tank troops, a sub-unit of light tanks or engineering and sapper units. British parachute troops fought both during the fighting in North Africa (1942-1943), during the landing in Sicily and southern Italy (1943), and during the fighting in Normandy (1944) or during the unsuccessful Operation Market-Garden (1944). They were also used during the forcing of the Rhine (1945) and in the last fights in Germany.
М4 Шерман је био амерички средњи тенк из Другог светског рата. Први прототипови изграђени су 1941. године, а серијска производња је вршена у периоду 1942-1945. Укупно је направљено око 49.000 примерака овог тенка свих верзија, што га чини једним од најпродаванијих тенкова Другог светског рата и најважнијим тенком у опреми савезничких армија током овог сукоба. М4 Схерман покретала је верзија са једним мотором М4А1 Цонтинентал Р 975 Ц4 са снагом од 400 КС . Возило је било наоружано – у зависности од верзије – једним топом 75 мм М3 или топом 76 мм М1 или хаубицом 105 мм М4 и два митраљеза 7,62 мм Бровнинг1919А.
М4 Шерман је развијен као наследник тенкова М2 и М3, иако је користио многе компоненте ових последњих. Пре свега, користио је само мало измењену шасију аутомобила М3 Лее. Приликом пројектовања М4 Схерман, акценат је првенствено био на томе да игра улогу возила подршке пешадији, а не да се бори против непријатељских тенкова – то је била улога америчких разарача тенкова. Претпостављали су се само могући сукоби са колима Пз.Кпфв ИИИ и Пз.Кпфв ИВ. Значајну улогу одиграла је и масовна производња новог тенка и што нижи трошкови производње. Резултат је био тенк са добрим наоружањем за 1942. и почетком 1943. године, просечног оклопа, али са нагнутом предњом плочом, али и са лошом управљивошћу и – посебно у првим верзијама – веома подложан паљби услед удара у моторни простор. У исто време, међутим, створен је тенк који је могао да буде заиста масовна производња и који је имао значајан потенцијал за модернизацију. Многе развојне верзије настале су током серијске производње М4 Схерман. Хронолошки прва је била верзија М4А1 која је већ имала ливени оклоп. Други - М4А2 - имао је заварени оклоп и нови мотор Генерал Моторс 6460 са 375-410 КС, али много мање склон ватри. Појавила се и верзија М4А3, наоружана хаубицом калибра 105 мм и покретана Форд ГАА мотором снаге 450 КС. На основу верзије М4А3 створене су две подверзије: М4А3Е2 Јумбо са ојачаним оклопом и М4А3Е8 са ХВСС и 76мм топом. Интересантна развојна верзија била је и Т34 Цаллиопе са постављеним пројектилима који нису вођени на куполи. М4 Шерман је такође у огромним количинама испоручен Британској и Црвеној армији. Први је на основу њега развио верзију Фирефли-а, са одличним противтенковским топом од 17 фунти. Током Другог светског рата тенкови М4 Шерман су се борили у Северној Африци (1942-1943), Италији (1943-1945), током битака у Нормандији, Француској и Западној Немачкој (1944-1945), али и на Пацифику или у редовима Црвена армија на Источном фронту. После Другог светског рата, М4 Шерман је коришћен у многим земљама, укључујући Аргентину, Белгију, Индију, Израел, Јапан, Пакистан и Турску. Такође је учествовао у многим сукобима после 1945. године, укључујући Индо-пакистански рат 1965. и Шестодневни рат 1967. године.